Serbian Holocaust
Savka Jovanović, October 11, 2011, Belgrade
Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja se zovem Savka Jovanović. Rodjena sam u Dobroselu, srez Donji Lapac u Lici. Za vreme drugog svetskog rata živela sam u kući sa jednim stricem, dve strine, majkom i sestrom bliznakinjom.
Toliko sam uzbudjena kada se svega toga setim, onda ne mogu da.....jedva se suzdržavam.
U ratu smo iz dana u dan preživljavali sve veće i veće teškoće. Ne zna se koji dan je bio ružniji.
- Kako je živela Vaša porodica i da li je u Vašem selu bilo pretežno srpsko stanovništvo? Kako je izgledao život pre samog rata, da li se sećate, mada ste bili dete?
Bilo je čisto srpsko selo. To su bili izuzetni ljudi, ne zato što sam ja rasla u toj sredini, već su to bili toliko pošteni i divni ljudi. Kada se zaratilo bili smo svi kao jedan. Svi smo jedno drugome pomagali i uvek smo mogli jedno na drugo da se oslonimo.
Kada su Nemci došli, to jutro je bilo strašno. Bio je 04. april 1944. godine. Bilo je jako hladno. Sećam se dobro da je bio sneg. Kada se probila prtina, sneg je bio viši od mene. Nemci su opkolili celo selo i onda su sa svih strana ušli sa naredbom da idemo odmah iz sela. Samo su vikali, dobro se sećam te reči, vikali su: "Halt! Halt!". Nismo imali vremena ništa da uzmemo. I da smo imali, oni ništa nisu dali. Sve prostorije i sve su proverili i svi smo morali da krenemo sa njima.
Smestili su nas u voz. To je bio voz koji je prenosio farbe. Svaki taj vagon je bio druge boje. Kada smo izašli iz tih vagona, pošto nije bilo sedišta, mi smo sedeli dole (na podu), svako je bio ofarban - neko zelen, neko crven. To je bilo jadno.
Kada smo došli u Sisak, strpali su nas u neke drvene barake gde je bio zemljani pod i malo slame. Jednom dnevno smo dobijali obrok. Medjutim, to je bila sama mlaka voda i možda koje zrno pasulja, ili neko (meso) od konja ili druge životinje koja je crkla, tako da je to bilo strašno. Kada sam došla u logor imala sam 24 kilograma, a u septembru12 kilograma, a bilo mi je šest godina. Te strahote ne mogu rečima da se opišu.
- Sa kim ste bili u logoru?
U logoru sam bila sa sestrom bliznakinjom i sa mamom. U početku je bilo jako teško. Dva meseca smo bili u strogom koncentracionom logoru gde nismo smeli uopšte da izlazimo napolje. Ni vode nam nisu davali više od jednom dnevno. Samo smo ležali. Svi smo ležali kao u bolnici, nigde nismo smeli da se krećemo. Medjutim, posle dva meseca, ljudi iz Siska kojima je trebala pomoć u kući mogli su da dodju i uzmu logoraša i dovedu ga svojoj kući kao radnu snagu. To nije bilo plaćeno, ali se dobijala hrana. Mi smo bili presrećni kada smo dobili malo te hrane da bi preživeli. Moja mama je nas ostavljala sa mojom tetkom (koja je takodje bila u logoru), a sama je išla da po ceo dan radi da bi donela parče hleba.
- Pomenuli ste da ste bili bolesni, da ste imali upalu pluća?
Jeste. Upalu pluća sam dobila... Čim smo došli u logor, nas su oterali da se tuširamo. To su bile ogromne prostorije gde je bilo bezbroj tuševa. Svi, deca i odrasli, svi smo bili zajedno. Bili smo izloženi toj pari od koje se ništa nije moglo videti, tako je bila vruća voda. Posle te pare i te vode isterali su nas na sneg. Nismo odmah dobili odelo, već smo morali da čekamo na našu odeću, koja je bila isto pod parom, da nam je vrate. Jedva smo prepoznali čije je koje odelo jer se ofarbalo. Neko je bilo crno, neko ko zna koje boje, tako da se više nije ni poznavalo čije je koje. Strahota je bila u tome što smo od te jake toplote odjednom izašli na sneg. Posledica toga je (da sam dobila) zapaljenje pluća.
Kada je mama išla da traži da radi kod nekoga, onda je jedan inženjer mene video i jako se sažalio. Tražio je da me mama pusti da me on odvede u bolnicu i ona je pristala. U bolnici je on rekao da sam njegova rodjaka, tako da sam ostala da se lečim. Zamislite, u ono vreme sam se lečila penicilinom.
- Sećate li se imena tog čoveka?
Ne. Tako bih volela da čujem kako se zvao. Takva plemenitost medju svim tim teškoćama koje sam preživela... To mi je jedina lepa uspomena iz rata. Ta plemenitost...On je mene spasio. A drugo, nas dve (sestra i ja) smo bile nerazdvojne. Nemam reči da to opišem. Mi smo bile jedno.
- Kako Vam se sestra zvala?
Djurdja.
- Ko je upravljao logorom?
Nemci. U to vreme, tih dana, partizani su zapalili rafineriju nafte u Sisku. Znala sam, ali sam (u medjuvremenu) zaboravila koliko je dugo ta nafta gorela. Plamen je bio toliko visok da se sa nebom spajao. U Zagrebu se taj plamen mogao videti. Kasnije kada sam čitala iz istorije u vezi toga, saznala sam da se plamen video do Zagreba. To je bio užas, strahota.
Moja mama je (kada se to dogodilo) trčala da dodje do mene (u bolnicu) da me spasi, da budemo zajedno.
- Koliko ste proveli u logoru?
Šest meseci. Od aprila do septembra 1944. godine.
- Šta se nakon tih šest meseci dogodilo? Hteli su da vas prebace u neki drugi logor?
Da, hteli su da nas prebace i strpali su nas opet u vagone. Dok se voz kretao.... Partizani su saznali da prevoze logoraše. Imali su partizani neki avion koji su zarobili i onda su napravili uzbunu. Počeli su da pucaju iz tog aviona, pošto je u vagonu pored logoraša bilo dosta Nemaca koji su pratili taj voz. Da bi sebe spasili, (Nemci) su sve otvorili, jer smo mi bili zaključani unutra kao stoka. To i jesu bili stočni vagoni. Otvorili su vagone i rekli su da izadjemo napolje dok ne prodje uzbuna, da bežimo. Mene je mama nosila, sestra se držala za maminu ruku.
- To je bilo negde na sred pruge?
Na putu. Meci su tako udarali po nama, kao kada grad pada. Ko je preživeo... ko nije, ostao je tako.
- Znači da su stradali i logoraši koji su bežali i Nemci?
I te kako.
- Kako je majka sa vas dve pobegla?
To se nastavilo tako što smo posle tog stradanja koje smo doživeli nas oko stotinak išlo pešice ne pravim putem ka Donjem Lapcu nego okolo. Tada je još uvek bilo ratno stanje i jako smo morali da vodimo računa da li ćemo naići na srpska ili hrvatska sela. Od Hrvata je bila još veća opasnost, jer su oni tako umeli da zlostavljaju da je strašno pričati šta su činili.
- Mislite na ustaše?
Da, na ustaše. Oni su Hrvati, ali na ustaše sam mislila. Izvinjavam se Hrvatima, ali kako je kod nas bilo četnika, tako je kod njih bilo ustaša.
Kada smo pobegli iz voza morali smo da krenemo ka mestu gde sam rodjena, odnosno ka Donjem Lapcu. Sisak je dosta udaljen (od sreza Donji Lapac), a mi smo sve vreme pešačili, nikakvo prevozno sredstvo nismo imali. Još gore je bilo to što nismo mogli direktno od Siska da idemo u pravcu Donjeg Lapca, već smo koristili sporedne puteve. Pri tom smo obilazili svuda gde je bilo ratište, gde je bilo nesigurno. Tim pravcima nismo smeli da se krećemo. Ako bi naišli na Nemce ili na neke koji su bili zločinci, onda smo morali da bežimo jer su oni trčali da nas prijave čim bi saznali da smo logoraši.
- Mislite na stanovništvo tih hrvatskih sela?
Da. Kada bi primetili da smo logoraši... jer po nama se videlo...kakvi smo i na šta ličimo. Bili smo u odelima u kojima smo šest meseci spavali i živeli. Bili smo gori od Cigana po izgledu.
- A kako su vas primali u srpskim selima?
U srpskim selima su nas jako dobro prihvatali. Davali su nam hranu, ali i ti ljudi su bili lišeni tih svih svakodnevnih potrepština, tako da su oni imali malo šta da nam daju. Sećam se vrlo dobro jednog slučaja kada smo uveče stigli u jednu kuću. Tu je ležalo jedno bolesno dete. Majka tog deteta uzela je ispred tog bolesnog deteta čašu mleka i dala meni da popijem. Zamislite! Ja sam znala da ne treba to da popijem (da treba njemu da ostane). Ljudi su bili dobri i predusretljivi, ali šta vredi. Treba imati mogućnosti... Mnogo su nam pomogli. Dovoljno je bilo što smo mogli tu da prenoćimo, da nismo ležali (ko zna gde). Dešavalo se i da smo u šumi ležali. Mama jednu od nas stavi na jednu nogu, a drugu na drugu i tako bi prenoćili ako bi se desilo da smo u šumi.
- Bili ste svi zajedno u grupi?
Jeste, nastojali smo. Pošto sam ja teže hodala i jako mi je bilo naporno da idem, a ta grupa ljudi je išla u jednoj gomili, mama je sa nama uvek za njima zaostajala. Taman ih stignemo i mislimo da ćemo da predahnemo, a oni krenu dalje.
- Oni se za to vreme odmore.
Odmore se. Možete zamisliti koliko nam je bilo žao i koliko smo silno želeli da se odmorimo, ali nismo smele da zaostanemo, da ostanemo same.
- Taj put je sigurno dugo trajao?
Žao mi je što nisam nikada mamu pitala baš u vezi toga. Volela bih da znam koliko smo putovale.
Kada smo stigle do mesta gde smo rodjene, sačekala nas je moja strina. Izašla je jedno selo ispred našeg da nas dočeka. Zamislite kada je neko gladan...onaj ko nije gladan, ne veruje onom ko je gladan. Kada je strina došla, zamerila sam joj što nam nije ništa ponela da pojedemo. Nije se ni setila. Inače sam jako volela tu strinu, bila mi je kao majka.
- Kako to da strina nije otišla sa vama u logor?
Ona nije imala decu. Nas su naterali da idemo u koloni jedan za drugim. Po putu kojim smo se kretali mestimično je bila po neka rupa gde su (ljudi) vadili (glinu) za pravljenje cigli, pa je tako ostalo. Ona je u jednu od tih rupa skočila i malo se zatrpala snegom tako da je nisu ni primetili i ona je ostala (u selu). Dok je bila sama, pošto su sve kuće bile zapaljene, ona je više puta našu kuću gasila, ali nije vredelo. Opet su se vraćali. I stoku i sve su oterali, sve je to bilo do temelja uništeno.
- Znači da je sve bilo popaljeno kada ste se vratili?
Da, bili su samo zidovi.
- Kada su vas odveli u toj koloni, je li tu bilo i muškaraca sem žena i dece?
Samo starijih muškaraca, onih koji su bili slabiji. Od mladjih iz mog mesta svi su bili u partizanima.Svi, baš svi.
- Svi Vaši ujaci su po dedinom savetu otišli u različite partizanske jedinice?
Bilo je prvoboraca, onih koji su otišli prvog dana, a moj deda je sačekao jedan dan da razmisli i onda se dogovorio sa svim ujacima (svojim sinovima) i svi su otišli. Ali, da bi se više njih spasilo, odnosno preživelo, otišli su u različite partizanske čete. Smatrao je da je ...(tako veća šansa da bar neko od njih preživi).
- Kada je počeo rat imali ste tri godine. Da li se sećate tog perioda i zbegova dok niste otišli u logor?
Nešto se slabije toga sećam.
- Sećate li se da ste videli ustaše u selu?
U toku rata su to bili većinom četnici. Vrlo dobro se sećam kada iznenada naidju, kada udje četnik (u kuću). Meni niko nije objašnjavao šta je i ko je četnik, ali sam u njima videla nešto strašno. One brade su im bile strašne. Mi smo na kredencu uvek držali šerpu mleka. Jedan četnik je jednom uzeo tu šerpu, nagnuo je i pio. Mi smo posle bacili to mleko. Bilo je jako puno žrtava. Bili su nemilosrdni, zlostavljali su više nego Nemci.
- Ko, četnici?
Četnici, da. Iz razgovora sa mamom, mama mi je pričala, jednostavno su upadali i zlostavljali. Jednu školu su bili napunili ljudima. Škola je imala samo jednu veću prostoriju, napunili su je ljudima i poubijali ih.
- Vi se toga sećate ili znate iz mamine priče?
Iz priče. Ja to nisam videla, ali je to veliko zlotstvo bilo.
- Je li vas neko obaveštavao da u selo dolaze četnici, ustaše?
Bio je odbor (u selu) u kome su svi učestvovali. Moja strina je uglavnom nas dve čuvala. Bila je jako bojažljiva i nije smela nigde na front ili negde da ode. Ako je trebalo otići do fronta da se uzme neka poruka ili da se nešto odnese (partizanima), mama je to sve vršila. U toku celog rata mama je bila angažovana, baš politički angažovana. Ona je bila primljena u Savez komunista, a ne umem da vam objasnim koliko je to značajno u ono vreme bilo da žena bude član Saveza komunista. To je bilo nešto veliko.
- Da li su partizani često dolazili u selo?
Pa, prolazili su. Sećam se da kada su dolazili da su najčešće noćivali. Bilo ih je jako puno i sve prostorije koje smo imali u kući, tri sobe i kuhinja, sve su po podu jedan do drugog ležali. Oni su uglavnom bili u prolazu, kao verovatno i u drugim selima, dok su se prebacivali sa fronta na front.
Sećam se kada je bilo zasedanje AVNOJ-a. Ja nisam znala šta je to, ali se toliko spremalo, ljudi su se dogovarali...To mogu da uporedim sa nekim značajnim dogadjajem. Ja nisam znala to da rastumačim.
I u našoj kući i u celom mestu (su se pripremali za taj dogadjaj), jer svi smo živeli i disali jednom dušom, kao rodbina. Tek kada sam otišla iz Like videla sam kako u rodbini ima svadje, a toga kod nas nikada nije bilo.
- Kada ste išli u zbegove, gde ste bežali?
Najčešće u planinu.
- Koju?
Velebit, Plješevica...Po okolnim planinama i tamo gde je bilo slobodno. Uvek je bio neki kurir koji je išao od fronta do fronta i koji je bio zadužen da obavesti sva ta naselja kako je na frontu.
- Da vas obavesti da li treba da bežite?
Jeste.
- Znate li ko je sve palio selo? Nemci su zapalili selo kada su došli da vas vode u Sisak?
Nemci. Koliko se ja sećam, Nemci su to sve odradili što se tiče logora i pod njihovom komandom je to sve izvršeno.
- I spaljeno?
Da.
Da li ste saznali posle rata... da li je puno stanovništva iz Vašeg sela stradalo?
Retko ko je ostao jer su to selo i okolinu kolonizirali u Apatin odmah posle rata. Stanovništvo iz Like je prebačeno u Apatin i svaka familija je dobila kuću i sav nameštaj, a ti Nemci (iz tih kuća) su prebačeni za Nemačku. U Apatinu su živeli Nemci.
- Folksdojčeri.
Da. Ovi koji su došli u Apatin dobili su... kao kada bi sad došli u bilo koji stan. Sve su dobili, pokućstvo i sve živo.
- Znači da je selo ostalo prazno. Da li je posle naseljeno?
Izvinite, nije bilo prazno. Ostalo ih je vrlo malo. Na primer, moj deda nije hteo nikuda da ide.
- Majčin otac?
Majčin otac je ostao i super je živeo. Prve godine mu je bilo malo teže, ali se posle idealno snašao. Na primer, pre rata ... ko god je gradio kuću, deda nije radio na toj kući, nego je pravio nacrt, projektovao. Bio je kao inženjer. Bio je izuzetno nadaren. On je imao samo osnovnu školu, ali je bio sposoban u svemu.
- Sa kim je on ostao u selu?
Sa mojom babom, odnosno svojom ženom i jednim sinom. Sin je posle rata radio u miliciji i onda se vratio da tamo živi da bi pomagao ocu.
- Kako se zvao deda?
Jovo. Po njemu je puno unuka dobilo ime.
- Imate li još nekih sećanja? Tih zbegova se ne sećate, šume, hladnoće?
Previše je bilo hladno, previše je bilo jadno, previše je bilo strašno. Jedino smo imale sreću ja i sestra što je jedan od ujaka pre rata završio obućarski zanat u Novom Sadu, pa je nama spremio po dvoje cipelica, jedne veće i jedne manje, tako da smo za vreme rata imale bar obuću.
- Pomenuli ste mi kako ste Vi i Vaša sestra vezivale stvari?
Jeste. Kada smo došle u Vršac nas dve, kako nas je mama naučila za vreme rata, kada uveče podjemo da spavamo svaki deo odela povežemo jedan za drugi, čak i cipele. Ako ujutru ili tokom noći počne da puca ili je neka ofanziva, mi samo jednim pokretom uzmemo to odelo i onda se uz put oblačimo.
Imam još jedno sećanje iz logora. Da bi uzeli hranu, morali smo imati sudove, a za to su nam služile konzerve koje su Nemci bacali. Pošto bi upotrebili hranu iz konzerve oni bi je bacili, a mi smo to uzimali da koristimo za taj svoj jednodnevni obrok koji su nam dodeljivali. To nam je bilo od dvanaest pa do sutra u dvanaest sati.
- Htela sam da Vas pitam u vezi logora... da li su ljudi umirali od bolesti, da li su ih mučili, odvodili?
Svaki dan su dovodjeni novi logoraši. Svaki dan je odredjen broj dovodjen, a isto tako i odvodjen na streljanje.
- Vi ste videli ili čuli da su ljudi odvodjeni?
Pa to je bilo kao normalno saznanje, to se ništa nije krilo.
- Videli ste kako odvode ljude?
Jesam, jesam. Ja ne znam samo otkud toliki narod, odakle su ih dovodili.
- Da se vratimo na kraj rata kada ste sa majkom i sestrom došli u selo, a posle u Srbiju. Bili ste neko vreme u selu?
Kada smo došle u selo, većina meštana je bila kolonizovana. Pošto je naš otac bio u Vršcu, onda smo mi došle kod njega u Vršac. Tamo smo jako teško živeli. Često sam sedela na pragu, pa savijem ovako ruku (preko stomaka) koliko sam bila gladna. Toga se dobro sećam. Otac...bolje da ne pričam, to uopšte nije važno.
U početku, majka bi ponekoj ženi nešto isplela ili pomagala u kući, a posle se zaposlila u jednom dečjem domu. Tu je radila kao kuvarica, a kasnije je završavala neke kurseve, specijalizovala se i zaradila i penziju.
- Bila je prava Majka hrabrost.
Jeste. Toliko je brinula (o nama).
...................................